Prošle nedelje u četvrtak, srpski časopis Novi Magazin, koj izlazi jednom nedeljno, objavio je duži članak o meni, mojoj ćerki i mom radu na popravljanu imidža Srbije. Mnogo hvala Mirjana Pantić i Zoranu Rašu što su napisali članak:
Ma kakav špijun, ja samo volim Srbiju
Francuz Karl Odbur zamenio je život u rodnoj Francuskoj životom na beogradskom Zelenom vencu, svojevoljno se prihvatajući misije da celom svetu pokaže da u Srbiji ne žive ljudi zarasli u brade, koji nikada nisu videli sapun. Mirjana Pantić je otkrio šta ga je motivisalo da dođe i počne da radi na unapređenju imidža zemlje.
Zove se Karl Odbur (Karl Haudbourg). Iz Francuske je u Beograd došao sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Lunom pre nepune dve godine. Karl ima misiju. Uporan je da promeni nezavidan imidž Srbije u svetu, koji i deceniju posle uvođenja demokratije, nije uspeo da se oslobodi balasta prošlosti i primetno unapredi. Karla Odbura u misiju nije poslala ni vlada u Parizu, niti francuska tajna služba, niti Evropska unija. Izazova da objasni strancima da u Srbiji ne žive ljudi zarasli u brade, koji ne koriste dezodorans i nikad nisu probali čokoladu, Karl se prihvatio svojevoljno.
Predstavlja se kao ambasador Srbije u svetu. Svoju misiju Karl Odbur ne opisuje kao ulepšavanje stvarnosti, već iznošenje realne slike o Srbiji. "Imam samo jedan cilj a to je da iznesem istinu o Srbima kroz objavljivanje istinitih priča ljudi koji su upoznali Srbe i uvideli kakav su narod oni zaista. Želim da razbijem sliku koja je pogrešna i mnoge ljude dovodi u zabludu", objašnjava Odbur za Novi magazin.
Njegovo glavno oružje za promenu predstave o Srbiji u inostranstvu, posebno među mlađom populacijom, jeste internet. Otvorio je veb stranu www.ambassador-serbia.com, na kojoj objavljuje afirmativne priče o Srbiji, fotografije i video zapise. Sajt dnevno poseti oko 5.000 ljudi, od kojih je polovina iz Amerike, oko 30 odsto iz Srbije, a ostatak iz drugih delova sveta. Sjajna statistika, posebno ako se uzme u obzir da Karl Odbur svoje aktivnosti ne reklamira u medijima već se oslanja isključivo na širenje informacija o svom radu putem interneta, posebno društvene mreže "Fejsbuk".
"Slušao sam još pre osam godina srpske političare kako govore da imidž Srbije mora da se promeni. Ali, čini mi se da nisu ništa na tome uradili", ističe Karl Odbur, uporan u svojoj misiji da dovede što više turista u Srbiju, a Srbe koji su se rasuli po inostranstvu ubedi da se vrate i ulažu u razvoj zemlje iz koje su potekli.
U Srbiju se, kaže, zaljubio 2002. godine, kada je video jedan dokumentarac koji je prikazao realnu sliku o zemlji – niti ju je preterano veličao, niti je surovo ponižavao. Počeo je da se interesuje za istoriju Srbije, kulturu, društvo… Kaže da lično nikada nije imao predrasude o Srbiji, ali da to nije slučaj i sa većinom njegovih sunarodnika, koji su medijske priče isprčane u negativnom kontekstu primali zdravo za gotovo.
Predhodni život mi se odvijao u Srbiji: Kad je 2005. godine krenuo da poseti Srbiju, grupa mladih ljudi sa kojima je bio veče pred odlazak na put rekla mu je: "Jesi li lud? Šta ćeš tamo? Znaš li da je u Srbiji ratno stanje?!"
Nije se obazirao na priče. Došao je da upozna društveni ambijent i kulturu o kojoj je čitao. "Boravio sam u Beogradu nedelju dana. Kad sam prošetao ulicama, imao sam osećaj da sam ovde već bio. Možda je u nekom mom prethodnom životu ovde bio moj dom", ispričao je Karl na odličnom engleskom, sa izraženim francuskim naglaskom.
Prošlo je 15 dana po njegovom povratku u Francusku kad mu se supruga požalila na bolove u stomaku. Odveo ju je do bolnice. Lekar mu je saopštio vest koja mu je pomenila život. Rekao mu je da Karolin, njegova supruga i Lunina majka, ima rak dojke koji je metastazirao. Ako se ne podvrgne trapiji, može da računa na još dve sedmice života…
Karl se rodio u Parizu gde je živeo 20 godina. Radio je u modnoj industriji, za italijanske i francuske kompanije. Bio je dizajner posvećen kreiranju ženskih tašni za kupovinu. Pred dolazak u Srbiju živeo je u jednom gradiću kod Bordoa, na zapadnoj obali Francuske.
Sa Karolin je proveo 20 godina. Bila je, kaže, njegova najveća ljubav. Kad se razbolela, posvetio se njenom lečenju, pokušavao da joj pomogne i istovremeno podiže ćerku. Karolin je početkom 2008. godine izgubila bitku s rakom. Na Karlovim grudima.
Naredne godine Karl je odlučio da spakuje kofere i sa ćerkom Lunom započne nov život u Srbiji. Počeo je da uči srpski, pokrenuo je sajt i otvorio nekoliko "Fejsbuk" stranica za promociju Srbije, među kojima su "Beautiful Belgrade" (Predivni Beograd) i "Beautiful Serbia" (Predivna Srbija). Na prvoj ima oko 4.300 fanova, dok je na drugoj "Fejsbuk strani", koju je otvorio sa jednim drugom iz Srbije, čak 29.300 ljudi.
"Mnogo volim ovu zemlju. Zaljubio sam se u nju. Ljudi su veoma ljubazni, dobronamerni, srećni. Nasmejani su, slobodni", kaže Karl. Nada se da će u Srbiji jednog dana naći svoju novu ljubav.
Sad smo Srbi i radićemo ono što rade Srbi: Ceo dan Karl Odbur provodi odgovarajući na elektronsku poštu, pišući tekstove o znamenitostima Srbije i Beograda, o zabavi, ljudima… Najčešće ga, kaže, kontaktiraju potencijalni turisti iz Sjedinjenih Američkih Država, koji se raspituju o Srbiji sa željom da je posete. Zanima ih da li je rat u Srbiji prošao i da li je bezbedno tu doći.
"Amerikanci misle da je Srbija ono što su godinama gledali na mreži Si-En-En (CNN), a to nisu bile lepe slike. Uspevam da ih ubedim da dođu ovde i razuvere se. Mnogi od njih mi se jave prilikom posete. Oduševljeni su. Ne sećam se da je jedan stranac rekao da mu se Beograd nije dopao", kaže Karl i dodaje da ga mnogo boli kad u stranoj štampi vidi loše slike Srbije. Uvek šalje pisma redakcijama u inostranstvu koje objavljuju članke prožete informacijama koje naršavaju imidž Srbije i Beograda.
Bezbedost je jedan u nizu razloga zbog kojih se Karl odlučio na život u Srbiji. Dok smo šetali Kalemegdanom, Luna je jurila okolo na svom trotinetu. U više navrata se udaljavala od nas 50 metara i više, a Karl je pokazivao na nju prstom i govorio: "Vidiš, u Francuskoj nikad nisam smeo da je pustim da se toliko udalji. Jednostvano nisam mislio da je dovoljno bezbedno".
Lunu će u jesen upisati u Osnovnu školu "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, gde se deo predavanja odvija na francuskom jeziku. Krenula je polako da uči srpski. Kada tata reši da malo odmori od pisanja tekstova o Srbiji, onda izađu vani da bi se Luna igrala. Ne smeta joj to što ne govori srpski da bi se družila s ostalom decom. "Nije deci potreban jezik da bi se razumeli u igri", rekao je Karl kroz smeh pokazujući trogodišnju devojčicu koja je u tom trenutku pokušavala da se popne na Lunin trotinet.
Na pitanje šta najviše voli u Beogradu, Luna je odgovorila: "Volim sve". Karl kaže da se toliko vezala za Srbiju, da ne želi da ode u Francusku ni za praznike, jer joj je Beograd veoma zanimljiv. Oseća se slobodno, sretna je. Pre neki dan su šetali Knez Mihailovom ulicom i Karl ju je pitao da li želi kući, pošto pada mrak. Ona je insitirala da ostane. "Tata mi smo sada Srbi i moramo da radimo ono što Srbi rade", našla je Luna dobar izgovor da još malo šeta ulicama, pošto je videla da Beograđani ostaju sa decom u šetnji i kad se smrkne. Omiljene lokacije su im Ada Ciganlija i Kalemegdan, a događaj kojem se najviše raduju je Noć muzeja. Obožavaju "Karađordevu šniclu"
Ipak, kopkalo me je jedno pitanje – kako uspeva da se izdržava u Srbiji od jednog sajta? Da li zaista pije vodu ta priča da se toliko zaljubio u ovu zemlju da u njoj želi da ostane zauvek. Da ne radi možda za francusku tajnu službu ili je agent CIA?
Za sada se, odgovara, oslanja na ušteđevinu. U decembru prošle godine je na sajtu pokrenuo rubriku za donacije, da bi ljudi mogli da podrže njegove aktivosti. Prikupio je deset donacija ukupne vrednosti 425 evra. Donacije može da primi samo iz inostranstva, pošto se plaćanje obavlja putem pej pala (PayPal), što nije dostupna opcija za Srbiju. U maju je pokrenuo i doniranje putem SMS poruka, da bi i građani Srbije mogli da pomognu. Na njegovom sajtu su prikazani svi podaci o donacijama. Ako mu ne bude uspelo da živi od sajta i promocije Srbije, probaće da nađe neko drugo rešenje, jer svakako želi ovde da ostane.
A CIA? Ne, kaže da nema veze s njom, niti je iko u Srbiji do sada posumnjao da bi on mogao da bude agent. Njegova priča jeste neobična i teško nam je da shvatimo da se neko iz inostranstva doselio u Srbiju zato što ju je stvarno zavoleo. Nekako smo navikli da ljudi mogu da se zaljube u Ameriku, Veliku Britaniju ili Španiju i da ostanu tamo da žive. Ali u Srbiju, nikako. Možda mi sami nemamo najlepše mišljenje o zemlji u kojoj živimo pa ne možemo da zamislimo da za nekog to može da bude idealno mesto za život. Osmesi na Karlovom i Luninom licu dok šetaju Beogradom govore drugačije. Moguće je.
